Kada u političkom prostoru Srbije kažete ‘dijalog’ iskrsnu mnoge nedoumice: o kakvom je dijalogu riječ i ko bi ga vodio s kim?
Kad je prvi put u Beogradu postalo sasvim jasno da opozicija želi „dijalogom do promena“, ali da nipošto ne bi razgovarala sa najistaknutijim predstavnicima vlasti koji mesecima pokazuju u najmanju ruku gadljivost prema tome, iskrsla je jedna sitnica.
Neki je novinar pitao „srpskosavezničke“ opozicione lidere da li bi im prihvatljiv bio, recimo, Branko Ružić, predsednik IO Glavnog odbora Dačićeve Socijalističke partije Srbije (SPS) i – dobio pozitivan odgovor.
Od tada nije prošlo mnogo, ali štošta u vezi s tim kako će se dijalogizirati u velikoj meri se promenilo. Nejasno je i ko na koji dijalog misli. Najbolja ilustracija.
U vezi sa sudbinom tri zahteva nedavnog velikog opoziciono-građanskog protesta vladajuća garnitura se, recimo, „pravi luda“ stvarajući atmosferu da se oni mogu „ugurati“ u neki tehnički, takoreći ritualni sastanak. Recimo onaj koji predsednik(ca) Skupštine redovno održava pred svako zasedanje sa šefovima poslaničkih grupa. Ne mareći za okolnost da su se sve te grupe, osim „šešeljevaca“ i „čedinovaca“ nedavno povukle iz oficijelnog rada parlamentarnih tela.
A „trik pitanje“ s početka može se čitati i kao koliko su, SPS pre svega, ali i drugi koalicioni partneri u skupštinskoj većini prihvatljivi za pružanje opozicione ruke u famoznom dijalogu što ga nudi „prava“ opozicija, a posledično i za okretanje leđa SNS-u tek je kao odgovor dobilo – radikalni obrt.
Popuštanje ili „presaldumljivanje“
Ivica Dačić kome se dugo Ružić kao saradnik „pripisuje“ i kao „naslednička pretnja“ je, eto, prvi put govorio uz dotadašnji tandem Vučić-Brnabić u Novom Sadu, na „generalnoj probi“ za najveći, beogradski, režimski miting „Budućnost Srbije“
Proslavio se tada dvostruko – patriotskim pokličom da je u pitanju Kosova potpuno „uz Vučića“ i istovetnim tekstom u poltronskoj verziji – da je i inače uz njega. Tako je „utro put“ da se za „premijeru“ u Beogradu koju Vučić priželjkuje kao najveći skup u „poslednjih 40-50 godina“ SPS-u dolazak nametne kao „radna“ i koaliciona obaveza.
Time pitanje tradicionalnog koalicionog i preletačkog potencijala SPS nije nestalo sa političke scene, samo je ostavljeno za dane neminovnog raspleta srpske demokratske krize. A, ka će ona, ne zna se, tačnije „ne se znaje“!
Iz ovog rakursa, međutim, može se pratiti nit koja se pojavljuje kao znak popuštanja u srpskom „ratu mitinzima“ i nadgornjavanju brojčanošću „vojski“. Evidentno je da se izveštavanje javnog servisa o opozicionim protestima unekoliko popravilo. Neke dijaloške emisije u kojima su doskora gosti i lideri iz redova opozicije nadvikavani i omalovažavani do napuštanja studija, postale su malo pitomije. Ali su i u te doskora gladijatorske arene počeli da dolaze ne samo ljutiti i i bezobzirni „vučićevci“ i „vulinovci“, nego i „dačićevci“ koji, iako birokratski preparirani, dozvoljavaju da se čuje i „protivnička“ strana do mere da bar nije „neprijateljska“.
Uz sav repertoar pretnji, omalovažavanja, minorizacije širine protesta, manipulacija, „mrdanja mete“ i zamena teze koju vlast, pre svega njen „najvlastodržačkiji“ deo upotrebljava protiv zahteva opozicije, ne može se poreći da ona nije na istom nivou rigidnosti kao krajem prošle godine kakva se ovaplotila, između ostalog, i u sloganu „1 od pet miliona“. Da ne podsećamo, kad je Vučić izgovorio da nema razgovora pa da ih je i onoliko… Doduše, i sada upotrebljava slične samoohrabrujuće pretnje i prenemaganja prilično uzdrman protestima čije razmere i brojnost zna, pa ih zato i minorizuje.
Situacija je, ipak, još veoma daleko od nade kakvu su ispoljili pojedini analitičari da tri zahteva opozicije (izborni uslovi, i sastavi regulatornog tela za elektronske medije, te uređivačkih i upravnih timova „državnih televizija“) mogu da okrenu tok u pravcu dubinskih pregovora za okruglim stolom. Poput onog u Poljskoj pred „baršunastu revoluciju“ krajem osamdesetih.
Mada dosta toga asocira na taj tok, još nema uverljivih znakova da je pre svega vlast spremna da se toliko presaldumi.
U Srbiji ni Valense, ni Jaruzelskog…
Srbija nažalost nema ni jednog Leha Valensu, ni jednog Adama Mihnjika, još manje predusretljivog šefa tajnih službi. Ali za još veće žaljenje je što njeni Jaruzelski i poglavar crkve baš zato dobijaju na značaju koji nemaju.
Zbog toga su i ponuda za dijalog i njeno prihvatanje toliko tipično „srpske“. Bolje se mogu uporediti sa ribolovom nego sa Poljskom. U sredini veoma sklonoj lovu u mutnom zakazuje se pecanje, a da pritom ni „riba“, a u mnogo čemu ni ribolovci ne znaju kakve su udice, koji mamci i za šta treba koristiti varalicu.
Tako su zahtevi kojim je krunisan miting opozicije 13. aprila za javnost ostali nedovoljno jasni, a kod dela pobunjene Srbije izazvali i nezadovoljstvo jer su „kukavički“ i defanzivno skorojeni u redovima Saveza za Srbiju (ne i čitave opozicije).A da su građani ostali uzalud pohabanih cipela u šetnjama.
Vlast se trudi da dodatno zamuti stvari, isfingiranim ustupkom oličenom u pozivu da se poslanici i njihove grupe vrate u skupštinu, a šefovi odazovu sastanku sa predsednicom.
Pomenuto je čak da će se raditi na promeni skupštinskog poslovnika, a najavljena je i parlamentarna rasprava o Kosovu!!! Udica (sa varalicom i za strane posmatrače) trebalo je da se protumači kao poziv za raspetljavanje krize u parlamentu, a ne na ulicama.
Posebna je bila zamena teze da opozicionari negiraju parlament i institucije jer predlažu „nekakve“ komisije koje će donositi akta o trima zahtevima, van njih.
Prenebregnuto je da izvorni predlog traži paritetne komisije vlasti i opozicije uključiv pokrete i građanske organizacije koje će sačinjavaati eksperti i koje bi predlagale rešenja za potonje usvajanje u parlamentu.
Sve to ukazuje da vlast ustrajno čini sve da dijalog tobož prihvati uz korišćenje svih mehanizama da on bude samo njegova simulacija, kao što beži i od istine da mantra o „povratku u parlament“ zasad znači povratak u „surogat parlamenta“. Uz sve „cake“ da se i minimum razumnosti obesmisli i upotrebi za omalovažavanje opozicije i produbljivanje podela u njoj.
Tako sam predsednik države, pristajući da se nečiji zahtevi saslušaju, pijačarski manipuliše javnost da to ne važi za one (uz nabrajanje) čija je namera da „upadom u RTS dođu i do papira koji potvrđuju njihove lopovluke i koji mogu da budu dokaz za sud“.
(Dočim poslanik, lider koaliciono koalicione strančice čije ime, zbog stida od njegove sramote nećemo pominjati, javno naširoko govori o ovom dijalogu misleći da sama ta reč ide jedino uz onaj u vremenu i prostoru izgubljeni Vučićev „dijalog o Kosovu“.)
Dijalog ili jednopartijski sistem
Pomirljivost opozicije iskazana je i time, da iako su odlučni da ne pregovaraju da trojkom (predsednik, premijerka i predsednica Skupštine) čije su ostavke (nadobudno) tražili, ne bi imali ništa protiv da „trojka“ bude ravnopravni član tih komisija. Izvesno taktiziranje koje se u tome nazire proističe iz neodlučnosti zbog straha da SzS-ovce ne napuste građani i „građanisti“ nezadovoljni činjenicom da su ovi „preuzeli proteste“, a doista oni su u nekim gradovima već zamrli…
Neophodni dijalog će uz sva inaćenja kad-tad morati da se desi. Kako stvari stoje, alternativa tome jedino može biti odlazak u autoritarnost neslućenih razmera (najblaža od potencijalnih kvalifikacija).
Vučić to u pripremi svog „veličanstvenog“ mitinga (zakazanog za dan po pisanju ovih redova) nagoveštava i sledećim pozivom: „da se narod ujedini, šta nas briga za političke partije“, te otvorenom najavom da će i o stalno nagoveštavanim izborima i o Kosovu odluku doneti Glavni odbor njegove partije. Kao svaki jednopartijski sistem.
Sve u svemu „najbolje“ bi bilo da izazivanje opšte društvene pometnje i podela u srpskom društvu ima jedan drugi cilj koji, čini nam se, sa stanovišta (sve)vlasti stoji iza svega – zbunjivanje javnosti i homogenizacija sopstvenih pristalica pred približavanjem teških „kosovskih odluka“.
Opasnost da to ode i ka nečem gorem, naravno, i dalje postoji. Da li se to vidi i unutar vlasti i šire zavisi i od toga kako usklik „šta će nam partije“ vide partneri (simbolični „ružići“) u zemlji. Svetu. A ne samo opozicija. Ona bi, vidimo, pregovarala i sa onima s kojima ne bi.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera
