Potkivanje konja skoro da je izumro zanat, a u Bosni i Hercegovini ima i samo jedan potkivač koji se školovao za taj posao.
U pitanju je Sinan Mršo (45) iz Sarajeva, koji je za potkivača školu izučio u Francuskoj kod poznatog učitelja Ludovika, koji je jedan od najboljih potkivača u svijetu.
“Većinu sportskih konja u BiH potkivam ja. Ne bih znao reći tačan broj, ali imam petnaestak klubova širom BiH koji imaju po desetak grla koje održavam. Tu su naravno i privatni vlasnici sa po par konja”, počinje priču za “Nezavisne” Mršo.
Nakon Francuske školovanje je nastavio i kod Grand Mona, šestostrukog prvaka svijeta u potkivanju. Kod njega je, kaže, naučio više o američko-britanskom stilu potkivanja.
“Imam dosta klijenata, ali stignem sve, hvala Bogu. Imam sina od 13 godina koji mi pomaže, vidim da ga zanima sve, kažu sve super. Dobro se zaradi, ali ne mogu ja to podnijeti fizički. Težak je posao, treba i volje i snage za njega.
Na primjer, u Francuskoj mlade djevojke sasvim normalno potkivaju konje, a kod nas neće ni momci”, kaže Mršo.
Mršo ističe da se svako kopito razlikuje, tako da u jednoj štali od 10 konja imate različite fizionomije.
“Razlikuju se u veličini kopita, položaju noge i još mnogo toga. Nekada radim i hirurške potkove, to sam u Francuskoj dosta vježbao. Mnogo konja sam digao u BiH, bili su u situaciji da ne mogu ustati, ali sada već gaze i zbog toga sam izuzetno radostan”, govori Mršo.
Kako ističe, najviše štete se konju može nanijeti upravo loše obrađenim kopitom i lošom potkovicom. Nije zanemarljiv, dodaje, ni odnos neodgovornih vlasnika.
Da bi se postalo školovanim potkivačem, treba mnogo truda, ali i para. Od školovanja do opreme, koja je i više nego skupa.
“Oprema za potkivanje je skupa, treba pet-šest hiljada evra da bi krenuo samo, pa kliješta koštaju 150 evra, a traju samo dvije godine. Potkivanje se redovno obavlja svakih šest do osam sedmica”, navodi Mršo.
Mršine usluge sada koristi i Konjički klub “Paddock” iz Banjaluke.
“Kod nas potkivača koji znaju o kopitima nema. Ima ljudi koji imaju zanat, ali to su uglavnom starije osobe. Mi smo dugi niz godina sarađivali sa potkivačima iz Zagreba. Sada radimo sa našim kolegom iz Sarajeva. Nažalost, nema ih mnogo koji znaju svoj posao, pogotovo kada su u pitanju sportski konji”, rekla je Katarina Jovanović, predsjednica KK “Paddock”.
Jovanovićeva kaže da je kao i u ostalim branšama kod našeg naroda – svi znaju sve, a u stvari niko ništa ne zna. Takođe, grla je sve više, tako da je i potreba za potkivačima ogromna.
“To je nauka, iako se kod nas smatra šta je to, staviš šest eksera i ćao. Vi se možete priučiti da održavate malo i povremeno, ali to je to. Za pravog potkivača se uči škola”, priča Jovanovićeva.
Jovanovićeva navodi da je posao potkivača dodatno otežan i time što kod nas mnogi vlasnici ništa ne nauče životinju.
“Problem je u slobodnom držanju konja, ljudi ništa ne nauče svog konja, da digne nogu, na primjer, što bi maksimalno olakšalo posao potkivaču”, navodi Jovanovićeva.
Zabranjen izvoz kopitara
BiH nema jedinstveni registar svih životinja. Situacija sa konjima u BiH generalno nije na zadovoljavajućem nivou. Zabranjen je i izvoz svih kopitara u zemlje Evropske unije, što predstavlja veliki problem razvoju bh. konjičkog sporta. Pored toga domaći sportisti ne mogu ići na međunarodna takmičenja, a u BiH ne dolaze takmičari iz zemalja Evropske unije.
Da bi kopitari mogli ući na područje EU, država porijekla se mora nalaziti u spisku trećih zemalja iz kojih je dozvoljen uvoz živih kopitara i njihovog sjemena i embriona. U ovom trenutku BiH se ne nalazi na spisku.
