Ostaje pitanje da li Srbija istinski želi da se priključi EU i šta Rusija misli o tome, ali mora da prizna realnost – i Kosovo, i Hrvatsku, i BiH.
Jesu li vam dojadile priče o Kosovu? Znam da jesu kao, uostalom, i nama novinarima. Ali Kosovo je balkanska središnja i velika rana i od nje zavisi sudbina ne samo ove nove države i Srbije nego i okolnih zemljica. Nekad je manjina na Kosovu vladala većinom, ali su se prilike promenile, ne samo poslednjih 11 godina otkako je kosovska Skupština proglasila nezavisnost – 17. februara 2008. godine. Sada su Srbi u problemu, koje u srpskom “javnom prostoru” (mediji, NVO, političari) više ne zovu srpskom manjinom nego “srpskom zajednicom”.
Nedavno mi je šaka dopao izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji (Sonje Biserko) koji se bavio istraživanjem položaja srpske zajednice, šta ona misli o budućnosti, kakva su strahovanja i šta očekuju od Briselskog dijaloga, i o odnosu Beograda i srpske liste prema problemima sa kojima se suočava (opet) srpska zajednica. Istraživački tim posetio je sever Kosova, Pomoravlje i zapadno Kosovo, gde su istraživači razgovarali i sa Albancima, uglavnom (isključivo!?) s nezavisnim intelektualcima, novinarima i ekspertima.
U uvodu analize napravljen je presek “aktuelno-političke situacije”, sa akcentom na pokušaj da se nametne podela Kosova kao rešenje, uticaj raznih međunarodnih aktera, slabljenje mobilizatorskog potencijala Evropske unije, regresivni trendovi na zapadnom Balkanu što, veruju u srpskom Helsinškom odboru, unosi konfuziju, nesigurnost i neizvesnost “kada je reč o budućnosti srpske zajednice, posebno onog dela južno od Ibra”. Nije svetla, naprotiv!
Nadsrbin: ‘Sikter, bando!’
Evo kratkog pregleda viđenja kosovskog (gorućeg) problema iz vizure Beograda, odnosno pogleda novog srpskog vožda. Oktobra 2017. godine predsednik Srbije [Aleksandar Vučić] je izjavio da vremena “nisu laka” i da je manje optimističan neko 2016. godine. Krajem marta prošle godine nije bio zadovoljan razgovorima (Beograda i Prištine) i da je priča “o teritoriji Kosova zatvorena za zapadne sile”. U pojašnjenju, Vučić je (21. marta 2018. godine za RTS) rekao da je imao “dubinske razgovore” sa ljudima koji o mnogo čemu odlučuju iz različitih gradova Zapada i učinilo mu se da oni “čvrsto stoje na poštovanju principa očuvanja nezavisnosti Kosova.
“To je za nas veoma teško”, rekao je.
Ono što niko nije očekivao Vučić je tada rekao da se ne stidi da prizna kako smo “deo problema”, ne reagujemo s vremena na vreme kako treba , potcenjujemo teškoće, preterujemo u reakcijama…”
Dvadesetosmog septembra prošle godine Vučić nije hteo da ide u Ujedinjene nacije, pravdajući to činjenicom što bi tamo “morao da ima razgovore i sa albanskim i evropskim i svetskim predstavnicima”, ali da ne zna šta bih govorio… “Nahvatanim” (sendvičima i pivom) Nišlijama rekao je da mu je lepše među njima, a u Njujork, reče, ide ako nešto može da reši. Nišlijama i građanima Srbije nije objasnio zašto je u UN slao premijerku Anu Brnabić i ministra inostranih poslova Ivicu Dačića ako je znao da će samo zadnji kraj da im vidi puta.
U novembru prošle godine, povodom prištinskog uvođenja stoprocentnih carinskih barijera na uvoz robe iz Srbije, Vučić je ocenio da se radi o najtežoj situaciji u proteklih deset godina. Potom je, početkom decembra malo pretio: “Ako se Priština ne urazumi, posledice će biti katastrofalne”, misleći na najavljeno formiranje Vojske Kosova i neodustajanje od ukidanja takse.
Sredinom decembra 2018. Srbima sa Kosova poručio je da će ih Srbija zaštititi “ako dođe do zloupotreba Vojske Kosova” (nije rekao da će da je ukine), a na bivši dan JNA, 22. decembra, da “ni jednog rešenja o pitanju Kosova neće biti bez odobrenja srpskog naroda”. Četiri dana pre isteka prošle godine Vučić je naciji poručio da – nema šta da razgovara sa predstavnicima Prištine, dodajući da će građani Srbije u 2019. godini živeti bolje i imati veće plate i penzije. (Taman posla!)
Prvog dana ove godine predsednik Srbije poručio je građanima da bi bilo neodgovorno očekivati čuda u rešavanju problema Kosova, možda i zbog toga što mu je (samo dan ranije) kum, ministar unutrašnjih poslova (onaj što je osumnjičen da je prepisivao svoje visokoškolske radove) savetovao da problem Kosova i Metohije “ostavi drugome”. Potom je malo zastao i nakon što je, onako “državnički” osmog marta na prištinski ultimatum (za usvajanje platforme) i priznanje Kosova poručio “Sikter, bando iz Prištine!”, četiri dana kasnije priznao da ne zna o čemu bi informisao poslanike o Kosovu.
Nezavisni intelektualci razgovaraju
Dok političari ćute i gledaju svoj interes, nevladin sektor i nezavisni intelektualci pokušavaju da im sugerišu rešenje. To je potvrdila i konferencija beogradskog Centra za spoljnu politiku (CzSP) na kojoj su se veoma dobro “razumeli” istoričari Milivoj Bešlin, Ylber Hysa i Srđan Milošević, profesor Fakulteta političkih nauka Ivo Visković, Ilir Deda, potpredsednik prištinske Alternative, novinar Fahri Musliu, Dušan Janjić (Forum za etničke odnose), Sonja Biserko (Helsinški odbor za ljudska prava), Belul Beqaj i Dragan Đukanović, organizator panela i predsednik CzSP.
Đukanović veruje da će pronalaženje rešenja relaksirati odnose Srbije i sa okruženjem, a ukoliko dijalog Beograda i Prištine ne bude rezultirao normalizacijom odnosa – obe strane će ostaviti na periferiji evropskih integracija. On ističe da je dijalog opterećen “nekim segmentima”, a da izostaju razgovori o ključnim, među kojima navodi – zaštitu ljudskih prava, srpsku zajednicu, religijsko i kulturno nasleđe.
Istoričar Milivoj Bešlin, i pored neophodnosti parafiranja “pravno-obavezujućeg sporazuma” Beograda i Prištine, izražava skepsu (“Toliko smo ih potpisali…”) u smislu njegovog poštovanja i sprovođenja u delo. Posmatrajući srpsko-albanske odnose Bešlin kaže da treba da govorimo o savremenoj istoriji odnosa Srbije prema kosovskim Albancima, od vakta nacionalnog oslobađanja u prvoj polovini XIX veka ne podrazumeva nužno i Kosovo već aspiracije u prvom planu idu prema Bosni i Hercegovini.
“To se menja posle Berlinskog kongresa. Odustaje se od BiH jer ekspanzija Srbije treba da ide ka jugu, kada na Kosovo i u Makedoniju odlaze razni emisari, učitelji i nastavnici…”
Kosovo, ističe Bešlin, “tek posle Balkanskih ratova (1913) postaje deo Srbije. Dobila ga je vojnom pobedom i odlukom velikih sila Londonskim mirovnim sporazumom, a sve se ponovilo 1999. godine kada je Srbija vojnim porazom i odlukom velikih sila – izgubila Kosovo”. U vreme Kraljevine Albanci na Kosovu nisu imali ni na jedan udžbenik ili novine na svom jeziku. On pominje i plan Vase Čubrilovića (1937) prema kojem je Kosovo trebalo da se (paljenjem kuća, progonom i ubistvima) “očisti” od Albanaca. Kraljevina, srećom, nije potrajala, ali se odnos Srbije prema svojim Albancima nije promenio ni posle Drugog svetskog rata. Kosovo je sve do 1955. godine, tvrdi Bešlin, bilo “specijalan slučaj” i pored toga što je bilo autonomna oblast s nešto nižim stepenom samouprave u odnosu na Vojvodinu.
Ranković nije smijenjen zbog prisluškivanja nego zbog represije na Kosovu
Jugoslovenski komunisti dugo su skrivali pravi razlog smene Aleksandra Rankovića, zvanično Titovog zamenika na čelu Jugoslavije. U početku se priča skretala na prisluškivanje i sve do Brionskog plenuma (1. jula 1966. godine) govorilo se o prislušnim uređajima u Titovoj radnoj i spavaćoj sobi, ali pravi razlog su nacionalizam i mere koje je UDB-a primenjivala prema kosovskim Albancima. Deceniju pre ovog događaja (1954-1955) bio je “Prizrenski proces” nakon čega su usledila srednjovekovna mučenja, ubijanja. Mnogi Albanci su, navodi Bešlin, mentalno oboleli…
Iako Kosovo 1968. godine dobija nešto više autonomije (na kašičicu) i ulaze u sastav jugoslovenske federacije, Albanci nikad nisu bili konstitutivni deo jugoslovenske zajednice. Istoričar Bešlin navodi da je modus vivendi (snošljiv život) pokušan smanjenjem represije, a godinu dana kasnije Konstantin Koča Popović poručuje Miloševiću da od momenta kada je srušio autonomiju Kosova mora da zna da kosovski Albanci nikad neće biti Srbi.
Nasilno rušenje kosovske autonomije usledilo je 1988. i 1989. godine, a nešto ranija kontrarevolucija (1981) ugušena je specijalnim jedinicama saveznog MUP-a. Zanimljivo, prilikom pobune vojvođanskih autonomaša (1988) jedinice državnog ministarstva unutrašnjih poslova nisu mogle da budu efikasne jer je tadašnji “dežurni” jugoslovenski predsednik Raif Dizdarević poslao u Novi Sad tek mali odred i rekao im da intervenišu “samo ako dođe do masovnog prolivanja krvi”. (Gospodin iz Fojnice znao je šta i kako treba.)
Govoreći o srpsko-albanskim odnosima na Kosovu, istoričar Srđan Milošević kaže da u tome postoji “jedan ukorenjeni ideološki narativ o – endemskom neprijateljstvu” i potkrepljujući to naveo iskaz jedne poznanice koja je, o gle čuda, izjavila: “Mrzim nacionaliste isto kao Šiptare i i Hrvate!” Ako se govori o kompromisu u pogledu Kosova, Milošević napominje da je u pitanju “prevaga u odnosu snaga”.
Ilir Deda, potpredsednik prištinske Alternative, apeluje da sporazum Kosova i Srbije ne sme da bude odraz dnevne politike i zagovara zajednički iskorak u budućnost. On na(o)pominje da smo od avgusta prošle godine do februara ove godine imali “slom”: meka korekcija, tvrda korekcija (granica) iako je prema anketama čak 82 odsto građana Kosova protiv promene granica. Deda priznaje da kosovska strana nije iskoristila šansu da “pruži ruku srpskoj populaciji” i pita: “da li ćemo doći do sporazuma bez pomirenja ili ćemo da radimo na pomirenju bez sporazuma?”
Musliu: Srbija nema nikakva prava na Kosovo
Konstatujući da je Srbija uvek bila “velika tajna”, novinar Fahri Musliu kaže da je tajnovito postalo i Kosovo. Njegova procena je da su dometi dijaloga “mršavi” i tvrdi da je iluzorno razgovarati ukoliko nema poverenja. “Nema tehničkog dijaloga dok se Kosovo i Srbija međusobno ne priznaju. Ovo je čist politički dijalog”.
Musliu podseća na neprimeren rečnik srpskog predsednika Aleksandra Vučića koji kosovskim Albancima poručuje da su lažovi, zločinci, uz već poznato “sikter bando”, “tzv. vlada Kosova”… On je na konferenciji u Beogradu rekao da je dokument o zajednici srpskih opština gotov, ali da – zbog blokade srpske strane – nikad nije predstavljen u Briselu. Srbija, kaže Musliu, nije izgubila Kosovo nego rat i da više nema prava na Kosovo.
“Srbija nema istorijsko, etničko, pogotovo nema moralno pravo na Kosovo jer je (1989) u vreme Miloševića ustavnim pučom ukinula autonomiju, zavela aparthejd i vršila državni teror nad Albancima. Plus, 1991. godine izgubila je rat!”
Kosovski analitičar Beljulj Bećaj nije siguran da Srbi i Albanci treba da nastave put sa akterima koji su bolesnika (Kosovo i Srbiju) doveli do “kliničke smrti”. Bećaj podseća na bezbroj puta ponovljenu izjavu srpskog predsednika da ostaje veran obećanju – da nikad neće da prizna kosovsku državu, “jer on želi da reši srpsko-albanske odnose tako što će da razgraniči Srbe i Albance”, da podeli Kosovo. To, kaže, Bećaj, u krajnjoj instanci znači “ukidanje albanske države i da smo posle sedam-osam godina javnog dijaloga saznali da će taj sporazum da bude bolan za Albance”.
“Treba da menjamo političare i politiku, a ne granice”, kategoričan je Bećaj.
Biserko: Beogradu je potrebna kosovska tenzija
Predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko rekla je da je pre deset dana u Beogradu održan tajni sastanak u vrhu vlasti na kojem je dogovoren da se “spuste tenzije”, ali da se Beograd i dalje drži ušančen u rovu da “neće da se odrekne Kosova zbog održvanja tenzije i očuvanja na vlasti sadašnje vrhuške”. Ostaje pitanje, kaže Biserko, da li Srbija istinski želi da se priključi EU i šta Rusija misli o tome. Ipak, kaže, Srbija mora da prizna realnost – i Kosovo, i Hrvatsku, i BiH.
Beograd je sve vreme radio protiv realizacije Briselskog sporazuma, ali je opstrukcije bilo i sa albanske strane. Srpska vlast nije bila ozbiljno zaniteresovana za rešavanje kosovskog problema, a održavanje statusa quo umanjuje šanse Srbije – koja je glavni proizvođač tenzije – da se u skorije vreme organizuje kao ozbiljno društvo.
Na kraju panela pomenuta je i ideja o sazivanju medijske konferencije o Kosovu. To nije naišlo na odobravanje učesnika u debati. Branka Latinović (Evropski pokret u Srbiji) ne spori da će svaki dogovor Beograda i Prištine “zahtevati odobrenje Saveta bezbednosti UN-a i saglasnost svih pet stalnih članica i da bi od pomoći bilo ponovno aktiviranje i Kontakt grupa. Ne u svojstvu strane u pregovorima, već kao zainteresovanog partnera.
Na skupu se oglasio i srpski zvaničnik (Dragiša Mijačić), koordinator Radne grupe za Poglavlje 35 Nacionalni konvent u EU Beograd, koji je pronašao normalizaciju na Kosovu koju niko nije kadar da potvrdi.
Izvor: Al Jazeera
