„Što je manji narod, veći su mitovi“, reče mi nedavno jedan sveštenik. Analogno tome, što je manje selo, veće su anegdote, zgode, nezgode i sve ono što se od usta do usta prenese. Tako je i do mojih usta došla zgoda o jednom hodži. Je li on uistinu bio hodža, da li se desilo tako kako ja kazujem i može li biti da je sve potpuno izmišljeno – ja ne znam, ali ću, opet, kazati kako sam čuo, piše Safet Poder za Al Jazeeru.
Desilo se to, vele, u jednom selu – može biti i u mojim Lizopercima – i to u vrijeme kada je, posebno na selu, bilo malo pismena svijeta. Tako će biti i tu. Jedini pismen bio je hodža. Tako je on narodu tumačio cedulje i čitao pristigla vojnička pisma sa službi vojnog roka po dalekim gradovima. Selom bi proletio neko, poput telala, i razglasio da će se čitati pismo, a svijet bi se brzo slegnuo nasred sela. Hodža bi istupio na omanje uzvišenje nasred najveće zaravni zvane guvno i počeo čitati. Je li čitao kako je pisalo i ko je uopšte pisao – o tome se samo može nagađati.
Kako god, taj hodža – jedni kažu da se zvao ovako, drugi onako, a na kraju nije ni bitno – bio je oženjen finom djevojkom iz sela. Danas bismo rekli, brak za poželiti. Ali, hodža je želio nešto drugo: živio je sa ženom, ali je potajno bacio oko na drugu. Kako je prva bila prijeke naravi, nije se ni usudio da prispomene drugu. Usput, i druga je bila udata. Fata.
‘Pismo’ iz Sibira
Iznenada se stvar okrenula u hodžinu korist. Nastupili su nemiri i ratovi, a Fatin čovjek se nije vratio. Prolazili su mjeseci, pa i godine, a od njega ni traga ni glasa. Počelo se govorkati kako je zarobljen i odveden negdje u Rusiju. Hodža je jedva dočekao pa se odlučio za akciju. Kroz koji dan je Fati stiglo pismo. Sad je sve bilo na hodži.
Jest da je Fati bilo čudno jer je znala da joj muž ne umije ni čitati ni pisati, ali nije imala kud. Svijet je već bio na guvnu. Hodža se odvažno nakašljao, gledao papir pred sobom i istupio. Fata je primila puno selama od muža koji joj piše, kako se i pričalo, iz hladnog Sibira. Zaglavio je, veli, u zatvor i, Bog zna, tu će mu biti i kraj. Selami sve redom i svojoj dragoj poručuje da se preuda. „Ne bih ništa da ti namećem, ali ako ćeš mene poslušati, naš hodža je lijepa prilika za tebe, tvojih je godina i lijepo bi se slagali. Pa eto, ti vidi!“, iščitao je hodža sibirsku preporuku, prelomio hartiju i otišao kući.
Može se samo zamisliti kakva je pometnja nastala. Nije bilo kuće a da se u njoj nije govorilo samo o Fatinom pismu. Hodža je mudro čekao, a Fata je ponavljala samo jedno: „Nema govora o tome!“.
Ipak, vremenom je i sama Fata popustila. Samoća joj je sve teže padala i često je razmišljala o muževljevu prijedlogu. Jedne noći, dok je pljuštila jaka kiša, skoro da je bila odlučila – poslušat će muža i otići za hodžu. I ko zna šta bi na kraju bilo da neko, po takvom nevremenu nije zalupao na vrata. Kad je otvorila, skoro se onesvijestila od čuda. Bio je to niko drugi do njen muž. Kad je napokon uspjela doći do daha i riječi, pitala je kako se kutarisao Sibira i otkud da joj poruči da se udaje za hodžu.
Siroti čovjek nije imao pojma ni o Sibiru, ni o pismu, ali je shvatio hodžinu podlu namjeru. Odmah se okrenuo i nestao u kišnu noć. Naravno, uputio se hodžinoj kući. Ipak, nekim čudom, hodža nije bio u kući. Nije ga bilo te večeri. Ni sutra. Nije ga više ni bilo.
Niko više o njemu nije čuo ni riječi.
Jedino što je ostalo bila je izreka „Izgubio se k'o Fatin hodža“.
