Medijski napisi u slavu koljača ipak nisu najstrašnija stvar, jer, oni oni samo rade ‘svoj posao’.
Piše:Tomislav Marković
Presuda Ratku Mladiću ni za jotu nije promenila javno mnjenje u Srbiji. Mediji se mahom ponašaju kao da je reč o još jednom poglavlju antisrpske zavere u kojem je general osuđen “samo zato što je branio srpski narod i zato što je Srbin”. Tako, na primer, Večernje novosti pišu “Bez ijednog dokaza Mladić osuđen i za ‘Markale'”. Markale su, naravno, pod znacima navoda, pošto srpski “patriotski” mediji ni dan-danas ne priznaju da se desio masakr, i dalje se širi priča da je sve bilo izrežirano, svakoj pameti i činjenicama uprkos.
Navodno opozicioni Kurir objavljuje potresne ispovesti članova Mladićeve porodice, obaveštava nas i šta je Mladić iz ćelije pisao navijačima Zvezde, provladin Informer daje svoju verziju događaja u tekstu “Hag nije uspeo, Srbi nisu ovce: General Mladić, bez obzira na presudu, ostaje legenda”, portal Vesti online izričito tvrdi: “Srbi na udaru novog fašizma”, a ugledna Politika na naslovnoj strani donosi čemernu jadikovku “Srbi osuđeni na gotovo hiljadu godina zatvora”. Ipak, najdalje je otišao Srpski telegraf koji je objavio poster Ratka Mladića sa natpisom “srpski heroj”. Idealan ornament za svaku tinejdžersku sobu, a može da posluži i kao nezamenljivi deo kućnog ikonostasa svake pravoslavne porodice koja veruje da je streljanje civila bogougodno delo.
Paradiranje sopstvenom nakaznošću
Medijski napisi u slavu koljača ipak nisu najstrašnija stvar. Oni samo rade svoj posao (da se poslužimo omiljenim izgovorom nacista na suđenjima), a njihov posao odavno nije informisanje, već sluđivanje javnosti, držanje publike u stanju šovinističke omamljenosti, u vlasti najcrnjih nacionalističkih stereotipa. Kao što su nekad zdušno huškali na rat i širili mržnju prema drugim narodima, tako danas opravdavaju zločine svog “heroja”, negiraju njegovu krivicu uprkos tome što je dokazana pred sudom, te daju svoj doprinos tezi da je poricanje poslednja faza genocida.
Postoji nešto mnogo strašnije od medijske propagande, a to su komentari tzv. običnih ljudi na sajtovima i online izdanjima srpskih medija. Dok novinari tekstove ipak pišu u rukavicama, komentatori ne moraju da se ustežu, pa se prosto utrkuju u izražavanju bestijalnosti i pokazivanju odsustva elementarne ljudskosti. Uprkos svom antropološkom pesimizmu i svesti da su ovde ljudi još pre 30 godina pomahnitali i odali se genocidnim snovima, uprkos tome što sam svojim očima video kako se naizgled normalni ljudi preko noći pretvaraju u kanibale, uvek me iznova zapanji kad vidim da smo stigli do potpunog sunovrata svega ljudskog i sloma svakog humaniteta. Uvek se iznenadim otkud toliko sveta koji nema ama baš ni trunku empatije prema patnjama drugih ljudskih bića. I još se ne stide da to pokažu, već ponosno paradiraju svojom nakaznošću, kao da je gubitak duše nešto čime se treba hvaliti.
Ljudskost se brani zločinima protiv čovečnosti
Dovoljno je navesti nekoliko nasumičnih primera, pa videti do kakvog smo moralnog dna stigli. I da je dno, po svemu sudeći, pomično. Ispod teksta u Blicu “Dosije Mladić: Zločini koji su bacili mrlju na ceo narod” ređaju se komentari koji lede krv u žilama. Izvesni Apoqalypto je jezgrovit i retorički zapitan: “Koji zločini?” Za razliku od njega, drugi komentatori su znatno raspričaniji. Jedan tvrdi: “Za nas iz Srpske Hercegovine si vječni heroj i svetac”. Vidi se da je poruka patrijarha Irineja o presudi kao đavolskom delu pala na plodno tle. Drugi komentator kaže: “Ko je Srbin i Srpskoga roda treba da drži njegovu sliku na zidu”. Akcija Srpskog telegrafa se očigledno pokazala kao odličan potez. Ima i ljubavnih izjava, izvesni Igor piše: “Voooooooolim te generale moj!” Šteta što će mu emocije ostati neuzvraćene, sve prave su ljubavi tužne, lepo reče pesnik.
Našlo se čak i par pojedinaca kritičnih prema svom narodu. Jedan kaže: “Mi Srbi nikad nismo cenili naše heroje pa tako ni Ratka… Sramota…”, a drugi se nadovezuje skoro autošovinistički: “Izdali smo ga. Ne zaslužujemo kao narod takve heroje. Mi smo narod koji izumire i treba da izumremo”. Stigli smo do nove definicije sramote: nije sramota ubijati, već ne uspeti u sakrivanju ubice. Jatak koji ne sačuva svog zločinca ne zaslužuje ni da živi. A kad se čitav narod proglasi za propalu jatačku družinu, sledi mu izumiranje.
Slični komentari ređaju se i na drugim online okupljalištima ljubitelja ratnih zločinaca. Na sajtu lista Alo komentator pod nadimkom “Pacovski kanali” propoveda supremaciju duha nad materijom: “Čovek čija je Duša esencija Srpstva, jeste telesno nastradao, ali njegov Nadmoćni Duh zauvek će biti deo Srba i Srbije!” Na sajtu Nova srpska politička misao, koji uređuje poslanik Đorđe Vukadinović, neko ko se potpisao kao Joko Srbin Crnogorac obrazlaže svoju humanističku viziju masovnog ubice: “Zar ne shvatate da je Mladić srbin, da je branio ljudskost u čoveku”. Nažalost, komentator nije precizirao da li je Mladić ljudskost u čoveku uspešnije branio ubijanjem beba, premlaćivanjem i silovanjem po konc-logorima, proterivanjem ljudi uz obavezu da potpišu dokument kojim se odriču svoje imovine, zakopavanjem leševa u masovne grobnice ili spaljivanjem sarajevske biblioteke. Nije lako proceniti. U svakom slučaju, izgleda da se ljudskost u čoveku uspešno brani jedino zločinima protiv čovečnosti.
Viši stepen genocidne mašte
Na sajtu Kurira komentator koji se potpisao kao “Mladić” šalje logičnu poruku: “Svi smo mi Ratko Mladić”, na sajtu Večernjih novosti izvesni Mili poručuje “Heroj nego šta, tako je braćo moja pravoslavna iz RS” i dodaje nešto što bi moglo da zabrine austrijske vlasti: “pozzz iz Srpskog Beča”. Dobro je da bar nije iz srpskog Tokija. Hiljade poruka od istog krvavog brašna nižu se po silnim portalima, svi se identifikuju sa masovnim ubicom, na sve strane širi se empatija prema nesrećnom Ratku Mladiću koji je ni kriv ni dužan osuđen na doživotnu robiju, samo zato što je Bosnu pretvorio u svoj privatni vrt patnje i smrti.
Niko da se seti žrtava i njihovog bola, niko da pokaže trunku empatije prema ljudima koje je njihov “heroj” unesrećio za ceo život. Mada, možda je bolje i ne pominjati žrtve, jer kad se objavi neki tekst gde se citira neko od pripadnika bošnjačkog naroda, tek onda se komentatori razmahnu i pokažu raskošni repertoar sopstvene zverske surovosti. Tako je Informer objavio post košarkaša Jusufa Nurkića da Mladića čeka kabur (grob), na šta su komentatori reagovali izlivima mržnje i besa. Izvesni Brica poručuje: “Mrsh poturice iz Pravoslavne Bosne! Je suis Ratko Mladić”. Izjednačavati Charlie Hebdo i Ratka Mladića, za to je ipak potreban viši stepen genocidne mašte, ne može to svako. Komentatora koji se potpisao kao “VRS” Nurkić je baš iznervirao, pa je dobio izliv iskrenosti: “A tebe niko ne čeka sve smo ti pobili a ono što je ostalo iseljava se tako ko i ti”. Najzad jedno iskreno priznanje, ne podržavaju komentatori Mladića zato što misle da je nevino osuđen, već upravo zato što znaju kakve je zločine počinio. I zato što se slažu s njegovim zločinačkim delima u kojima su neki od njih izgleda i učestvovali.
Mržnja prema majkama Srebrenice
Međutim, vrhunac bestijalnosti komentatori pokazuju na sam pomen majki Srebrenice. Raščovečeni i operisani od svakog saosećanja, uništeni kao moralna bića, pretvoreni u dobrovoljne saučesnike u zločinu, komentatori jednostavno nisu u stanju da podnesu postojanje žrtve. Na sajtu Nova srpska politička misao objavljena je izjava Munire Subašić da će žrtve genocida moći da tuže Srbiju i Republiku Srpsku, jer u presudi Mladiću stoji da mu je pomagala Vojska Jugoslavije. A onda je krenula lavina zla.
Izvesni “el srbinjo” komentariše: “to im je ideja od početka rata. da ih srbija izdržava. preko srpskih leđa da teferiče. kao nekad turci. zato oni i jesu turci i ništa drugo”, na šta se nadovezao zgroženi “Analitičar”: “Sa kakvim spodobama mora srpski narod živjeti u istoj državi. Strašno”, neko treći poručuje: “Vi niste majke, vi ste žene monstrumi”, a šampion zlikovačke mahnitosti je neko potpisan kao “Studentski grad”: “Ima li decu, da li se udavala? Čisto sumnjam. Liči na Olbrajt. Isti karakter. A malo i na Kandić. Leče komplekse”. Kakav to kurcšlus treba čoveku da se desi u glavi pa da pita da li majka Srebrenice ima decu? Koji je to stepen bezočnosti i bezosećajnosti? Može li dublje da se potone u moralnu kaljugu?
Deluje kao nemoguća misija, ali to dno je, kao što smo rekli, pomično. I to isključivo nadole. Večernje novosti objavile su tekst u kojem prenose izjavu Ljiljane Bulatović, hagiografkinje Ratka Mladića: “Žalim što mi ‘majke’ nisu prišle”. Nisu samo Markale pod znacima navoda u Večernjim novostima, pod navodnicima se piše i reč majke, ali samo kad se odnosi na majke Srebrenice, njima se odriče čak i majčinstvo, i to se čini u novinama koje su bile perjanica ratnohuškačke propagande. Nije ni čudo, s obzirom da ih danas uređuje Milorad Vučelić, glavni urednik TV Bastilje u ključnim godinama – od 1992. do 1995.
Jezive ljudske ruševine
Kakve novine, takvi i komentatori, ako ne i gori. Jedan se potpisao kao “Kant”, pa je rešio da izloži svoju varijantu kategoričkog imperativa: “Moralna nakazanost je još i preblaga reč za to što rade i kako rade. Pre bi se to moglo okarakterisati kao svojevrsni satanizam”. Tražiti pravdu za svoju pobijenu decu, to je, dakle, satanizam – zanimljivo neko kantijanstvo, sa blagim primesama genocida. A onda se javio izvesni Boris koji se svojim komentarom kandidovao za šampiona beščašća: “Deluje mi da su ove zatucane bule zatrovane mržnjom, svesno vaspitavale svoju mrtvu decu u duhu Islamskog fundamentalizma i džihada, da bi nekad mogle da profitiraju na njihovoj mudžahedinskoj smrti, što već skoro dve decenije i rade”.
Izopačenost ovakvog načina razmišljanja čoveka prosto ostavi bez reči. Posle ovakvih monstruoznih komentara, svaki komentar postaje suvišan. Ostaje samo ćutanje. I jedna rečenica koju je Bogdan Bogdanović izgovorio u intervjuu decembra 1993. godine: “Srpski nacionalizam je uništio srpsku naciju”. O razmerama tog samorazaranja svedoče jezive ljudske ruševine posejane diljem Srbije, kako u virtuelnom tako i u realnom svetu.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
Izvor: Al Jazeera
